Vuk nije Branković! Misterije prošlosti

Vuk nije Branković!
Misterije prošlosti

Piše Miodrag Milanović
Vekovima Srbi kunu Vuka Brankovića, proglašavajući ga izdajnikom i "grobarom" srpske srednjovekovne države

Narodna pesma kaže: "Bog ubio Brankovića Vuka, on izdade tasta na Kosovu"... Kada su, u otimanju za nasleđe nemanjićke država (a reč je o tome), Lazarevići pobedili Brankoviće, između ostalog i time što su kneza Lazara i njegovu žrtvu posvetili i digli na nivo Hristove, ostalo je još da se pronađe Juda. Da li je Vuk izdao? Na to pitanje istorija mora da stavi tačku - njegova biografija pokazuje da je bio turski neprijatelj, čak i onda kada su Lazarevići sa sultanom Bajazitom sklopili čvrst savez.

Kosovski boj
Lazarevići su preživljavali teške dane posle boja na Kosovu. Pogibijom kneza, zemlja je ostala bez iskusnog i priznatog vladara, a kuća bez oca i muža. Lazarevi sinovi, Stefan i Vuk, bili su maloletni, pa je upravljanje državom preuzela udovica, kneginja Milica. Zemljom su harale turske čete, severnu granicu su ugrožavali Mađari. Kako pišu letopisi, Lazarevi naslednici su trpeli "ne samo od inoplemenih, već i od svojih". Vlastela se međusobno razračunavala, težeći osamostaljenju od centralne vlasti. "K tome dođoše i međusobne borbe onih koji su ovima bili područni, dok su drugi bili kao samostalni", piše Konstantin Filozof.

U tom vremenu, prvi se osamostalio Vuk Branković. Istoričar Sima Ćirković uviđa: "Vuk je nastojao da svojom ličnošću i oblašću ispuni onu prazninu koja je nastala posle pogibije kneza Lazara. Nastojao je da iskoristi vreme velike neizvesnosti. Ostvarenje njegovih planova moralo je ići na štetu Lazarevića. Oni nisu mogli da mu se suprotstave, jer je, sutradan posle Kosova, Vuk bio najmoćniji srpski gospodar. Bitka mu je posredno, u najmanju ruku, donela korist".

U boju na Kosovu, Srbi su napali prvi - istovremeno i duž celog fronta. Prve uspehe požnjeo je Vuk Branković koji je, srpskim desnim, sasvim potisnuo tursko levo krilo. Vlatko Vuković, koji je napao tursko desno krilo, imao je takođe zavidnog uspeha, da je u nekoliko navrata slao glasnike bosanskom kralju Tvrtku da izveste o sigurnoj srpskoj pobedi. Kada je Brankovićev odred, pod komandom Miloša Obilića, upao u turski centar i ubio sultana Murata, činilo se da će turska vojska pretrpeti težak poraz. Tada je na scenu stupio Muratov sin Bajazit, vanredan strateg, koji je izvršio neočekivani kontraudar u srpski centar. Tu je poginuo knez Lazar i vojske su se, posle smrti obojice vojskovođa, razdvojile, ostavljajući na bojištu oko 45.000 leševa. Dve trećine žrtava su bile turske. Bajazit, u borbi za primat u carevini, odmah je likvidirao brata Junuza, koji je imao najveće gubitke u boju (njegovo krilo bilo je potpuno razbijeno u sudaru sa Brankovićima oklopnicima) i povukao se u Tursku. Vuković se, uveren u pobedu srpskog oružja, povukao u Bosnu zajedno sa dobrovoljcima iz Hrvatske (laka konjica), a Vuk se preko Sitnice povukao u Drenicu, svoju užu postojbinu, bez većih gubitaka. Komparativnom analizom brojnih srpskih, turskih, grčkih i engleskih izvora o boju na Kosovu, došlo se do nedvosmislenog zaključka da je centar, kojim je komandovao knez Lazar, isključivi krivac što srpska vojska nije odnela odlučujuću pobedu. Lazarevoj vojsci nedostajala je obučena pešadija, spremna da defanzivno amortizuje turski udar. Uvidevši da Lazar nema dovoljan broj pešadinaca, Bajazit je mudro izvršio kontraudar, baš u centar, obezglavivši srpsku vojsku. Posekavši Lazara, posekao je i cvet srpske vlastele.

Novi stari patrijarh
Odmah posle boja, za srpskog patrijarha, Vuk je doveo Jefrema, jer je Spiridon, tadašnji patrijarh i veliki Lazarev prijatelj, umro dva meseca posle boja. Jefrem je bio Bugarin, rođen 1312. g. i zamonašio se 1335. g, a potom prešao na Svetu goru. Nije bio običan monah, već ugledan i obrazovan pustinjak, pisac kanona i stihira. Pećki episkop Marko, pisac je Jefremovog žitija u kojem se kaže da je postao patrijarh prvi put 1375. g., posle smrti patrijarha Save, a da su se sa Vukovim predlogom složili knez Lazar i Đurađ Balšić. Svakako da je na Jefremov izbor uticao i Vukov brat Gerasim, snažna i sposobna ličnost na Hilandaru. Posle smrti Balšićeve (1378. g), knez Lazar se oslobodio Jefrema, a kao uzrok njegove ostavke, episkop Marko naveo je asketske motive i starost. Otkako je proglašena Srpska patrijaršija, to je bio prvi slučaj da presto poglavara crkve nije bio upražnjen zbog smrti, već zbog ostavke.

Posle Spiridonove smrti, Jefrem je zamoljen da pomogne SPC u "teškoj nuždi". I on je poziv prihvatio, iako se prvi put, navodno, zbog starosti povukao. Sad mu ona nije smetala, iako je bio stariji 10 godina. Jefrem je neprekidno živeo u oblasti Brankovića i njegov ponovni dolazak na čelo crkve najviše je odgovarao Vukovim interesima. Ponovo je na to mesto došao bez sabora, jer su ga podržavali arhijereji i hilandarci, među kojima je bio i Brankovićev ugledni brat Gerasim.

Sin sevastokratora
Ko su bili Brankovići? Hroničar Danilo III (potonji patrijarh) kaže: “... stara i ugledna porodica koja je spadala u gospodu". Po podacima nastalim u vreme kada su vladali Srbijom (ali i kasnijim), navodno su vukli korene od loze Nemanjića. Njihova baštinska zemlja bila je Kosovo. Još 1365. g. isticali su da su sela u kosovskoj Drenici "baština naših pradedova i naših roditelja i naša sve do danas". Mladen, rodonačelnik Brankovića, bio je župan pod kraljem Milutinom i vojvoda kralja Stefana Dečanskog. Njegov sin Branko, po kome je porodica dobila ime, bio je sevastokrator (namesnik i vojskovođa), po rečima njegove dece "veliki sevastokrator" srpskog cara u Ohridu. U ovom gradu je mladost proveo i Brankov sin Vuk - "velikoroždeni gospodin Vuk, sin sevastokratora Branka". Sudeći po portretu u ohridskoj crkvi bogorodice Perivlepte, Vuk je rođen 1344. g. Posle povlačenja na svoju kosovsku zemlju, oženio se Marom, najstarijom kćerkom kneza Lazara.
Vuk je širio svoju oblast istovremeno sa svojim tastom; svaki je išao "svojim pravcem": Lazar prema severu ka Mačvi, Vuk prema Polimlju i Pešterskoj visoravni, sa Skopljem na jugoistoku, zaokruživši celokupno Kosovo i Metohiju. Bio je to središnji deo srpske srednjovekovne države, pod vlastelom dugo vremena kultivisan kraj, sa najviše vladarskih zadužbina, dosta dobrih utvrđenja i razvijenih rudnika. Među mnogim bogatim gradovima, Vukova prestonice bila je Priština.
Uporedo sa Vukovim uspehom, rasla je slava kneza Lazara. Njih dvojica sve su radili u bratskom dogovoru i zajednički, ili, kako piše u hronici manastira svetih Arhanđela u Prizrenu, "u dana blagovernago i Bogom prosvećenago gospodina kneza Lazara i izljubljenago njemu sina, gospodina Vuka". Dakle, Lazar je Vuka gledao kao sina! No, Vuk nije bio potčinjen Lazaru i imao je organizovanu svoju upravu, dvor i dostojanstvenike. U izvorima se pominju njegova vlastela, vojvode, čelnici, dijaci, "milosnici"... Knez Lazar nije imao pravo mešanja u oblast u kojoj je Vuk bio potpuno samostalan gospodar svoje "države", tj. feuda.

Velmožni gospodin
U godinama posle Kosovske bitke, Vukova moć je rasla. To su najviše osećali Dubrovčani čiji je stav prema gospodarima u zaleđu verno odražavao stanje u gradu. Kneginju Milicu oslovljavali su samo kao "počtenu gospođu", a njenog sina, budućeg despota, kao "počtenog gospodina". Vuk je oslovljavan sa "slavni i velmožni gospodin". Na sličan način, nezavisno od Dubrovnika, ponašala se i Venecija. U prepisci je jedino oslovljavan Branković, dok su svi drugi bili - "ostali". Od 1394. g. uz Vukovo ime obavezno su dodavane titule, jer je smatran jedinim gospodarem Srbije: "Magnificus et potens dominus Volchus de Brancho, dominus Rassie, Sclavonie, et cetera". (Veličanstveni i moćni vladar Vuk Branković, vladar Srbije, Slavonije, itd).
Dok je on bio živ, nije bilo neprijateljstva sa kućom počivšeg kneza Lazara.
Kao dokaz za to, između ostalih, uzima se boravak kneginje Milice na dvoru Brankovića u Prištini 1392. g. Osim toga, Vuk se pridružio svečanom prenosu moštiju kneza Lazara. Sasvim razumljivo, uz njega je bila supruga Mara, jer je nošeno telo njenoga oca. Po izričitim svedočanstvima hroničara, s njim su bili i njegovi "blagorodni, tj, vlastela. Posle bitke na Kosovu, telo kneza je ležalo u Prištini, glavnom Vukovom mestu. Pisac "Opisa prenosa Lazarevih moštiju" naziva Vuka pohvalnim imenima, koje se teško mogu izreći za izdajicu, "epitet" koji je Vuku prišio narodni pevač. No, možda su kasnije borbe između Brankovića i Lazarevića, u kojima su se prvi služili turskom pomoći, uticale na svaljivanje krivice na porodicu Branković. Konačno, da je Vuk izdao, teško bi bilo shvatiti despota Stefana Lazarevića koji je posinio vukovog sina Đurđa, predao mu svoju državu i tako porodicu Branković doveo na srpski presto. Ali, despot Stefan je bio dalekovidi političar (i "prozorljiv" čovek), i u svim svojim postupcima rukovodio se najvišim državnim interesima.

Pretendent
Vuk Branković je pretendovao na nasleđe nemanjićkog suvereniteta, pa je prvo prisvojio stari nemanjićki naziv za vladare - "Stefan". U jednom zapisu, nastalom neposredno posle boja na Kosovu, u rukopisu Pećke patrijaršije, stoji da je pisan one godine kad "knez Lazara Turci ubiše i Amurata (Murata) cara Srblje... v dni blagovernogo Vlka Stefana". U prizrenskom pomeniku Bogorodice Ljeviške, posle pomena kneza Lazara i monahinje Jevgenije, navodi se
"... Stefana Vuka i monahinju Marinu". Na povelji, kojom je preko Gerasima ustupio Hilandaru neka sela, Branković se potpisao: "V Hrista boga blagoverni gospodin Stefan Vlk". Prema tome, vladarski pridevak "Stefan" dodavali su Vukovom imenu i podanici njegovog feuda i on lično.
Pretenzije na srpski presto uskratili su mu Turci, odnosno Bajazit I, kome je prišao Stefan Lazarević, postavši njegov vazal. Vuk se opirao turskim upadnim četama, ali posle pada Skoplja, postalo je nemoguće braniti kosovsko - metohijski teren.

Skoplje je postalo polazna tačka za osmanlijske prodore sve do Bosne i Jadranskog mora. Pošto je bio izložen neposrednom turskom pritisku (prvi na udaru), Pretendent se 21. novembra 1392. g. prividno potčinio sultanu i obavezao se da plaća godišnji harač.

Saveznik Venecija
Kakav je bio odnos velmožnog gospodina Brankovića prema turskom sultanu, vidi se iz nekoliko događaja. On je, u najmanju ruku, bio nipodaštavajući. Kada je 1394. g. Bajazit I pozvao svoje vazale na dogovor u Ser, svi su došli osim Vuka Brankovića. U bici na Rovinama, maja 1395. godine, na turskoj strani su učestvovali svi srpski vazali. Sledeće godine, Vuk je odsustvovao u bici kod Nikopolja, u kojoj je, zahvaljujući umešnosti Stefana Lazarevića, Bajazit I odneo pobedu.
Na ljutite Bajazitove prekore što se nije odazvao svojim obavezama, Vuk je odgovorio tako što je sklopio savez sa Venecijom i svojom lakom konjicom udarao na granične utvrde turskog carstva. Približio se Veneciji, sultanovom suparniku na Levantu i Balkanu i postao njen vazal, dobivši građanska prava za sebe i svoje potomke. Iako je to bio hrabar čin, politički svakako nije bio razuman. Cele 1395. i 1396. trajale su sitnije borbe sa Turcima. Vuk je vodio neku vrstu gerilskog rata, sve dok nije dopao u sultanove šake. Ljutiti Bajazit I, najveći deo Vukovog feuda dao je Stefanu Lazareviću, zadržavši za sebe samo neke, strategijski važne tačke. Mavro Orbini napiao je da je lično kneginja Milica tražila Vukove zemlje za sebe.

Pošto je izgubio zemlju, nasilno je odvojen od porodice, kojoj je ostavljeno "nešto poseda da bi mogli nekako živeti". Bajazitov rob ostao je sve do oktobra 1397. g. kada je preminuo, okovan u tamnici. Sultan je dopustio njegovom bratu Gerasimu da preuzme telo i sahrani ga na Hilandaru. Vuk je bio, kao i knez Lazar, veliki protivnik Turaka, što najbolje pokazuje njegov tragičan kraj. Dok su Lazarevići posle Kosovskog boja postali lojalni turski haračari, Branković je nastavio da kalkuliše, ali, ma kako bio dobar diplomata, sa Turcima nije bilo "šale". Sa njima se nije moglo kalkulisati, jer je mlada osmanlijska imperija odlučno sprovodila džihad (islamski sveti rat) u delo, pa je nisu mogle zaustaviti ni mnogo veće sile, a kamoli jedan srpski velikaš sa 15.000 vojnika.

Priče o izdaji
Posle Vukove smrti nastali su pisani izvori koji, tobože, svedoče o njegovoj izdaji na Kosovu. Ali, oni nisu nastali odmah, ni brzo. Interesantno je da njegovo ime ne spominje učeni Konstantin Filozof, možda zato što ga ne spominje i njegov sin Đurađ u svojoj poslanici Dubrovčanima 1428.g. Teško je preći i preko činjenice da je despot Đurađ, od četvorice sinova, dvojici dao imena svoje braće (Grgur, Lazar), a nijednom ime svoga oca. To znači da je zavera o Vukovoj izdaji potekla sa dvora Lazarevića. Sredinom 15. veka, Jerg iz Nirnberga, pisar hercoga Stefana Vukčića, pisao je o Vukovoj izdaji što je nekritički prihvatio Konstantin Mihailović u svojim "Janičarskim uspomenama", napisanim u Poljskoj krajem istog veka. Prevodilac "Istorije" Vizantinca Duke (kraj 15. veka), pišući o Kosovskom boju, kazivao je da su Srbi izgubili bitku zbog Vukovog bekstva. Mavro Orbini u svom "Kraljevstvu Slovena" (Pezaro, 1601) izričito je naveo Vuka kao izdajicu. Na tragove ovih spisa nadovezuje se masa njih, pogotovo iz 18. veka, koji Vuka prikivaju za stub srama. Takav stav preuzela je i srpska epika.

Ipak, važno je uvideti da se među književnicima, koji su pisali o Kosovskoj bici, može uočiti jedna važna pojava: oni učeni, istoričari od obrazovanja i pera, nisu pisali o izdaji, koju ne spominju ni turski izvori. Nasuprot tome, pisci skromnijeg obrazovanja, ali bliski narodu, kao npr. Orbini, insistiraju na Brankovićevoj izdaji. Bilo kako bilo, nema osnova za tvrdnju da je boj na Kosovu izgubljen zbog Vukove izdaje.