“Za ovaj svetli i uzvišeni trenutak stradanja za hrišćanstvo spremao sam se celi život, a koliko vidim, vaš car nije”

Kosovska legenda



Piše Živan J. Grujičić
Za proučavanje Kosovske bitke, pored istorijskih činjenica, kako kaže istoričar Nenad Ljubinković, nezaobilazan faktor predstavljaju legende i narodna predanja. Kosovska legenda svakako je i podatak koji se nalazi u tzv. Dubrovačkom letopisu, nastalom krajem XV veka. U njemu se beleži, pored datuma kada se bitka odigrala, i dan na koji se odigrala. Pominje se Sveti Vid (Vidovdan), a i utorak se označava kao dan održavanja bitke. Veli se da su se sukobili Srbi i Turci. Srbe je predvodio Lazar, za koga se naznačava da je bio srpski car, a uz njega su bili Vuk Branković i Vlatko Vuković. Kaže se da je bitka bila strašna i da su u njoj ubijeni i car Murat i srpski car Lazar.
Zanimljivo je tvrđenje Dubrovačkog letopisa da pobedu nisu zadobili ni Turci ni Srbi, iako je turske vojske bilo deset puta više. Zanimljiva su i svedočanstva dvojice vizantijskih hroničara iz XV veka, Laonika Halkokondila i Jovana Duke.

GRČKA I TURSKA VERZIJA
Laonik Halkokondil, koji je tursku opasnost upoznao još kao mlad čovek jer je dva puta bio u zarobljeništvu Murata II, bio je i svedok pada Carigrada. Ne zna se pouzdano kada je rođen, a u životu je bio još oko 1490. godine. U delu „De rebus Turcius Halkokondil“ saopštava dve verzije Kosovske bitke, grčku i tursku.
On navodi tursku verziju po kojoj je Murat uspešno vojevao protiv cara Lazara i naterao ovoga u bekstvo. Progoneći ga, naleteo je na jednog Srbina koji je potegao koplje i ubio Murata. Udarac kopljem bio je usmeren u trbuh. Halkokondil odmah navodi i grčku verziju. Po njoj Murat nije poginuo kada je bitka već bila rešena, kada je Lazara progonio, već dok je on još sedeo na konju u bojnom redu.”Nekakav vrlo plemenit vitez”, veli Halkokondil, “po imenu Miloš Kobilić, htede se izložiti borbi najlepšoj od sviju kakvih je igda bilo. Ako mu Lazar dopusti ono što zatraži, on obećava da će naoružan otići Muratu kao prebegalac. Murat, verujući da mu ovaj kao prebegalac dolazi, zapovedi spahi-oglanima (telesnoj gardi) da mu odmah otvore prolaz i da kaže šta hoće. Kada je dopro blizu carevih vrata, napadne na cara, koji je stajao u bojnom redu spreman za bitku. Dokopavši se, dakle, koplja, izvrši najlepše delo što mi znamo, lepše i junačkije od onoga koje je izvršio Ahilej nad Hektorom, sinom Prijamovim pod Agamnenonovom opsadom Troje. Po izvršenju najlepšeg dela na svetu i sam je, među neprijateljima, hrabro boreći se mačem i kopljem, poginuo”.

NEKI MLADI VITEZ...
Delovanje hroničara Jovana Duke kreće se oko polovine XV veka, a njegova hronika verovatno potiče iz poslednjih decenija tog veka. Posle pada Carigrada sklonio se na ostrvo Mitilenu i gospodar toga ostrva, Gateluzije, slao ga je nekoliko puta turskom sultanu u periodu između 1454. i 1462. godine.
U svojoj hronici, po opšte prihvaćenom mišljenju, Jovan Duka se u velikoj meri poklapa sa svedočenjem Konstantina Filozofa. On konstatuje da je u velikoj borbi bilo nebrojeno mnoštvo mrtvih sa obe strane. Posebnu pažnju posvećuje Muratovoj smrti i kaže: “Tada se pribeglo jednom nečuvenom lukavstvu. Neki mladi vitez u posrebrenom napršnjaku iz redova Srba, plemića, hrabar i lukav kao niko među tamošnjima – kako se ispostavilo – napustio je redove hrišćana i dojurio, kao da je prebegao, usred turskih trupa. Turci su ga uhvatili, ali on je nazvao imenom njihovog vladara i rekao: “Želim da ga vidim i da mu kažem kako iz ove bitke da izađe kao pobednik”.
Posle toga su ga odveli do vladara, a Murat dade znak rukom da mu pristupi; mladi vitez mu priđe i nanese (caru) kratkim mačem smrtonosnu ranu u trbuh, posle čega su ga Muratovi stražari, iako se junački borio s njima, isekli na komade. Kada su Turci videli šta se dogodilo i kakva bi se nesreća zbila kada oni ne bi mogli da preovladaju, doneli su mudru odluku. Podigli su usred vojske jedan šator i u njega su uneli polumrtvog Murata”.

DIRLJIVA BESEDA
Dubrovčanin ili Dalmatinac koji je krajem XV veka prevodio hroniku Jovana Duke na italijanski jezik – uneo je u svoj prevod bitne dopune Dukinog opisa Kosovske bitke. Očigledno da je pri tome koristio i brojna pismena svedočenja koja su mu tada mogla stajati na raspolaganju, kao i svakojaku živu usmenu narodnu tradiciju. On lokalizuje mesto odigravanja bitke bliže od Jovana Duke, napominjući da se Kosovo nalazi “nedaleko od grada po imenu Novo Brdo”, koji je dubrovačkim trgovcima u toku prve polovine XV veka, pa čak i nešto duže, značio izuzetno mnogo.
Dukin italijanski prevodilac naglašava da je bosanski kralj Tvrtko poslao svoga nećaka, vojvodu Vlatka Vlađevića (Vukovića), “sa dvadeset hiljada hrabrih ratnika” u pomoć caru Lazaru. Prevodilac, tačnije priređivač, posebno naglašava Lazarevu nadahnutu i dirljivu besedu kojom je hrabrio svoje ratnike da se junački bore “i da osvete mrske uvrede i ogromne štete koje su im nanesene, i čak i da umru slavno za ljubav Hrista, našeg iskupitelja, za odbranu svoje drage domovine, sinova, roditelja, vere i presvetlog zakona jevanđeljskog pod znakom svetog krsta”.

ČUDNA CAREVA ZDRAVICA
Dukin italijanski prevodilac posebno opširno govori o odnosu Murata i Miloša Kobilića – Obilića (Miloš Cobilichio). Napominje da je Murat “pismima ili preko tajnih poklisara “ pokušavao da obećanjima i poklonima pridobije Miloša za sebe. Prevodilac Duke kaže da je Miloš bio Lazarev kapetan i da je vaspostavljen u vojvodu istovremeno kada i Radič Postupović (u narodnim predanjima vojvoda Rađen ili Rađ od Župe, Radius u Mačvanskoj banovini).
Po italijanskom prevodiocu Miloš je važio za tako hrabrog i “srčanog čoveka, da ravnog tada nisu mogli na svetu naći”. Miloš je odlučio da se pretvara kako prihvata Muratov predlog, ali ne po svojoj sopstvenoj volji i želji, već i uz saglasnost cara Lazara, koji ga je pokušao odvratiti od takvog samoubilačkog čina, mada uzalud.
U ponedeljak, dan uoči bitke, Lazar je sazvao sve svoje velmože i vitezove i zapovedio da se nazdrave zdravice, “već prema običaju koji je vladao na njegovom dvoru”. Kad je došao red da nazdravi Milošu, Lazar zapovedi da se ovom vrlom vojvodi da veliki zlatni pehar pun vina. Međutim, zdravicu Lazar propraća čudnim tekstom: “Najvrliji viteže, primi ovu zdravicu koju ti peharom namenjujem... zdravicu za moju ljubav. Ali, mnogo me boli što sam čuo jednu lošu vest, da si se protiv svoga gospodara pobunio”. Jovana Duke prevodilac na italijanski jezik navodi i Milošev odgovor Lazaru: “Moj gospodine i vladaru, hvala tebi velika na zdravici tvojoj i na zlatnom peharu koji meni dade. Ali mnogo me je zabolelo što u moju veru posumnja. Sutra ujutro, ako Bog dadne da se moja misao ostvari, videće se da li sam veran ili neveran tvome gospodstvu”.

RANE OD PASJE GOMILE
Sledećeg dana na utorak i Vidov dan, Miloš je, praveći se da je prebeglica iz srpskog tabora u turski, prešao reku koja deli dve vojske. Glasno je povikao i pozvao Murata na viđenje. Tucima reče da je on čovek koga Murat očekuje. Reče da donosi tajne poruke koje samo sultanu može reći. Miloša uvode u Muratov šator i pred sultana koji sedi zavaljen na minderu. Očekujući da mu Miloš priđe, sultan mu pruža nogu da je poljubi u znak pokornosti, a prema običajima svog carstva. Miloš se razbesni, snažno povuče sultana za nogu, obali ga na minderu, zabode mu kratak mač u pupak i raspori trbuh. Miloš koristi opštu zabunu koju je njegovo delo izazvalo među okupljenim Turcima i “probadajući sad jednog, sad drugog kratkim mačem, uspeo je da stigne do svog konja i da uvuče nogu u levu uzengiju”.
Međutim, tu ga sustignu janičari i, kako beleži Duka, “slavni vitez Hristov od bezbrojnih rana, zadobijenih od te pasje gomile, pogibe”.

U hrišćanskoj vojsci se nije dočulo ni za Miloševo junačko delo, niti za Muratovu smrt. Lazareve čete po redu stupaju u borbu. Prvi stupa bosanski vojvoda Vlatko Vlađević. Tada se bojištem proneše glasine da je jedan od Lazarevih kapetana, Dragoslav Probić ili Probišić, prebegao sa svojom vojskom Turcima. Na tu vest vojvoda Vlatko Vlađević uplašen prvi uzmiče, a zatim beži sa svojih dvadeset hiljada vojnika u Bosnu. Za Vlatkom beži hrvatski ban Ivaniš Horvt sa svojih dve hiljade oklopnika. Prevodilac Dukine hronike na italijanski jezik ne optužuje Lazarevog kapetana za izdaju. Povodom vesti koja se pronela kaže, “ili su tu vest raširili Turci preko k sebi vazalnih Srba, ljudi lukavi, da bi uplašili našu vojsku, ili je tako htela nemilosrdna sudbina nama jadnim hrišćanima zbog naših grehova”.

POSLEDNJE LAZAREVE REČI
Govoreći o poslednjim časovima Lazarevoga života, prevodilac Dukine hronike govori i o svojevrsnom Lazarevom opredeljivanju za carstvo nebesko.
Naime, on navodi reči koje je Lazar izgovorio videvši Murata na izdisaju, a te reči je zapisao Jovan Duka po kazivanju Turaka koji su prisustvovali činu Lazarevog pogubljenja.
Poslednje Lazareve reči upućene su Bogu: “Pošto je Tvoja volja da i svake nade ja i moje carstvo lišeni budemo, primi u carstvo svoje nebesno dušu moju i duše mojih vrlih ratnika i viteza. Drage Ti volje nudim duše naše, pošto vidim da Tvoj neprijatelj, moj neprijatelj, pre mene umire od čestite i junačke ruke mog najuzvišenijeg viteza koji mu je život skratio, a i svoj život dobrovoljno prineo na žrtvenik domovine”.
Jovan Duka na kraju svoje hronike beleži kako je jedan sultanov emir upitao Lazara da li je spreman, na šta mu je srpski car odgovorio: “Za ovaj svetli i uzvišeni trenutak stradanja za hrišćanstvo spremao sam se celi život, a koliko vidim, vaš car nije”.
Zatim je Lazar mirno klekao i tri puta se prekrstio, na šta je turski emir ljutito mahnuo rukom. Prolomilo se jezivo dumbeisanje ratnih koševa i talambasa u predvečerje. Emir po drugi put mahnu rukom, našta se vrlom srpskom caru iza leđa nečujno prikrade jedan visok i krupan Azijat, podižući visoko sablju. Na treći emirov znak rukom, baš kada naglo utihnu pakleno dumbeisanje koševa i talambasa, Azijat punom snagom spusti sablju, našta se dična glava srpskog cara Lazara odvoji od tela i pade na belo platno, koje je pridržavao jedan zarobljeni srpski ratnik, koji je posle toga odmah posečen.

***
Na osnovu ovih zapisanih saopštenja koja su nastala nedugo posle Kosovske bitke i koja u većini slučajeva svedoče o ključnim momentima koji su uticali na odlučujući tok događaja – Miloševo ubistvo turskoga cara, Miloševa pogibija i pogibija cara Lazara – ne vidi se neka značajna razlika u saopštenjima koje crpimo iz usmenih predanja, naprotiv. I jedno i drugo su izvorna kosovska legenda u istoriji i tradiciji koja svedoči o istini postradanja srpskog plemena za hrišćanstvo, otadžbinu, dušu i vekovno svetli obraz, kao i za pokoljenja kojima ovakvo junaštvo osta u amanet .