Prosjačko pitanje

Prosjačko pitanje
Diferencijacija je izvedena: postoje bogataški mobilni i prosjački


U dane kad penzioneri dobijaju svoje okamenjene crkavice, uz betonske zidove pošte i susednih palata pojave se prosjaci.

Mnogi penzioner, kad ih spazi kako zimi sede na kartonu prostrtom po asfaltu zadrhti kao da je spazio viziju iz budućnosti, pa se maša za džep.

Ovog meseca nailazio sam prema stalnom mestu jednog mladića u šeširu. Znam ga mesecima. Dubok inteligentan pogled, telo astenično, poluinvalidno. Sklupčan sedi na svom kartonu. Iz njegovog pravca nailazi ka meni jedna gospođa bliža šezdesetim godinama, u beloj čipkom ukrašenoj bluzi. Revoltirano viče, u razgovoru sa samom sobom i sa nama prolaznicima: „Bezobrazluk i sramota, što ne radi nešto. Još se usuđuje da prosi!”

Čudna vika me ponese i ja kažem: „Zar ne vidite da je invalid? Ko bi ga takvog primio na rad?!”

Gospođa me ošinu pogledom gnevne pravednice i dopuni se: „Molim vas! Svinjarija! On ima mobilni telefon! Kako sme da prosi kad ima mobilni!?”

Gospođina misao je da čovek koji ima mobilni jeste dobrostojeći, možda čak i bogat!

Međutim progresivno pojeftinjenje elektronskih sprava učinilo je da se mobilni telefon od skupe ekskluzivne sprave, naročito u polovnim komadima, pretvorio u svakodnevnu alatku, stopljenu sa čovekovim bićem. Kao naočare ili olovke, te spravice su postale neotuđivi deo ličnosti. Kao što prosjak sme da ima olovku ili naočare, on u svakodnevnoj običnosti sme i može da ima mobilni. Jedna vizija budućnosti kazuje nam da će uskoro ćelijski majušni ti komunikacioni aparati biti usađivani pod kožu svih ljudi. Baš onako kao što se humana farmacija postarala da se na rame svakog od nas urežu „cepiva” protiv velikih boginja ili difterije. Ja sam, na primer, kao trogodišnjak dobio difteriju za vreme epidemije u Mokrinu i čudom sam opstao. Meni pelcovanje protiv velikih boginja nije bilo organski deo bića. Današnjoj deci, srećom, jeste.

Mi smo svi danas postali toliko prisni s mobilnim „razgovaračem”, da je on moguć posed čak i kad si u siromaštvu!

Mislim da je gospođa koju je mobilni u rukama prosjaka onako razjario ispoljavala nešto drugo: panikom opterećeni strah od prosjaka koji se pretvara u mržnju protiv njih. Često srećem obično zadrigle tipove koji galame protiv ubogih pa čak i sakatih prosjaka. Obično viču: „Što ne radiš nešto!?”

Neverovatno naopak pristup prosjačkom pitanju. Čovek je duboko ponosito biće. I kad on uzme da prosi mora da su mu mnoge potpore života pukle i rasturile se.

Tu nema zabune: ko prosi, ponižava se. Ako se ponižava, to čini s bolom i stidom i zaslužio je samilost. U srednjem veku na sporednim kapijama crkava bili su budžaci za prosjake. U to sam se uverio u Erfurtu. Severne vratnice katedrale su imale natpis još iz srednjeg veka: ,,Prosjačko sokače”. Naravno, samo samilosni vernici su birali da iz hrama izlaze baš na ta vrata. Ali pravilo je staro: društvo koje ne može svim građanima da da rada i zarade – mora uprkos strahovima i otporima da se suoči sa prosjačkim pitanjem!

A da li može da ga reši i sagleda? Vrcan i Šuvar su u Titovoj Jugoslaviji nabrojali 250.000 slugu i sluškinja. A koliko je bilo prosjaka, niko ne zna. Činjenica je da su oni tu i da spadaju među ponižene i uvređene, makar imali elektronsku spravicu (ne skupu i otmenu već prostu i bagatelnu).

Dakle, diferencijacija je izvedena: postoje bogataški mobilni i prosjački. To je fakt.

Raša Popov


http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Prosjacko-pitanje.lt.html