Molitva koju je Tvorac čuo

Молитва коју је Творац чуо
Истинита легенда о српскоме патријарху Павлу и његовом слову за спас у манастиру Вујан




Манастир Вујан – У припрати цркве св. аранђела Гаврила, црвеним брокатом застрт, векује саркофаг са моштима безименог свеца. Из ове мале одаје, која у исти трен може да прими тек неколико душа, потекла је збиљска легенда о чудотворном исцељењу богослова Гојка Стојчевића (1914 – 2009), касније 44. патријарха српскога Павла.

– Није било службе у Вујну за протеклу годину а да не поменемо блаженопочившег патријарха, нашег доброг пастира Павла. И, навек ће остати упамћена његова исповест коју нам је поверио 2005. године, за свог последњег боравка овде. Претходно је ушао у припрату, клекао поред крипте са моштима свеца, молио се у себи неколико минута и тек онда продужио у олтар – каже за „Политику” Јован Никитовић (64), игуман манастира Вујан, на истоименој шумадијској планини.

Данас, на прву годишњицу упокојења патријарховог, та прича враћа на дане из 1944. године, када су тридесетогодишњем богослову Гојку лекари прорекли да неће дуго. Изгледало је да нема спаса од јектике која му је, још као малом, однела и оца и мајку у родном славонском селу Кућанцима.

– Патријарх нам је испричао да се те ратне године обрео овде, у Вујну, на путу од манастира до манастира, молећи се за спас. Био је изгубио, вели, две трећине плућа, братија га се клонила бојећи се да ће зараза прећи на њих а Гојко је, само кад никога није било у припрати манастирске цркве, сатима клечао и молио. Створитељ је чуо његово слово и отписани богослов живео је још 65 година – казује игуман.

Старешина манастира додаје:

– Његова вера и љубав према Богу били су толико велики да се догодило чудо, и Гојко је прездравио. Милошћу Божјом, захваљујући јаким молитвама, исцељен је и никад се више у веку није разболео. Братији је, за уздарје, оставио мали крст од липовине, који је изрезбарио бритвом. На лицу је распеће Христово, на полеђини посвета: „Манастиру Вујну, о исцељењу, приложи раб божји Гојко, 1946”. Крст и данас чувамо у манастирској ризници а урезане године, уочи Благовести, дародавац се замонашио у манастиру Благовештење у Овчар Бањи.

Јован сведочи да је у последњој години све више верника који изговарају речи спаса поред крипте.

– Ту се моле невољници пред одлазак на лечење и многи се касније врате, са добрим вестима. После сваке литургије у нашој цркви сав народ, клечећи у богомољи погледа упртог у свете мошти, одслуша моје молитве за здравље, срећу и напредак.

Непознатом свецу наденуто је, у новије доба, име Вујански светитељ испосник, а гроб му је старији од црквених темеља. Овај манастир, првотно, био је ближи подножју планине, и тада је на данашњем манастиришту постојала само мала испосница. И она је запустела кад су Турци, доле, запалили манастир. Склањајући се од зулума, Никола Луњевица и Лазар Мутап 1804. године премештали су манастирске зидине на место испоснице и ту пронашли четири гроба.

- Три су сада у порти, док су српске војводе у четвртом, отворивши га, угледали потпуно целе мошти једног од вујанских испосника из 13. века. Не зна се како се тај монах звао нити који је он ту по реду био, али су духовници тог времена установили да су то посвећене мошти. Рекли су: немојте их премештати, нека остану ту где јесу, али их покријте мермерном плочом са натписом, а око гроба копајте темеље за манастир тако да крипта остане у унутрашњости храма, са десне стране – описао нам је игуман Вујна, јуче после јутрења.

Г. Оташевић


Годину дана од смрти патријарха Павла

Данас се навршава година дана од смрти патријарха српског Павла који ће у историји српског народа остати упамћен по својим делима, скромности и животу који је у потпуности био посвећеном Јеванђељу.

Патријарх Павле је осуђивао свако насиље и злочине, без обзира на то ко их је чинио, ком народу су чињени и којој вери.

Устајао је врло рано, живео је у потпуности по Јеванђељу и у складу с оним што је говорио. Није гледао телевизију, није слушао радио, нити је читао новине јер знао је да су прилике такве да ће оно што је важно и до њега доћи.

Његова соба у Патријаршији била је до те мере скромна да је у потпуности подсећала на монашку келију.

Патријарх Павле је готово током читаве године био на посту на води, рибу је јео веома ретко, а месо готово никад.

Преминуо је у сну, у 10.45 сати, у 95. години, на ВМА, где је од 13. новембра 2007. године био на лечењу.

По сопственој жељи сахрањен је у манастиру Раковица, у Београду.