Nije sve u nafti, nešto je i u Bibliji

Није све у нафти, нешто је и у Библији
Време је да Запад своје аутократске штићенике по Блиском истоку упита зашто не спречавају злостављање хришћана


Православни Копти траже од египатских власти да их заштите
Копти ће данас по Египту славити Божић окружени војском, полицијом и агентима у цивилу.

Шта се то догађа? Да ли почиње Хантингтонов „рат цивилизација”?

Недавно сам у Каиру био пријатно изненађен посматрајући колико је претежно муслиманска држава уложила у обнову чувене коптске Висеће цркве.

Сутрадан сам, возећи се Гизом од пирамида ка центру, био поражен оштрином сукоба између муслимана и хришћанских Копта у коме су две особе убијене.

Прошле недеље шокирала ме вест о бестијалном нападу на цркву у сиромашном кварту Александрије – симболу космополитизма и толеранције у не тако давна времена Лоренса Дарела.

Тензија између више од 70 милиона египатских муслимана и око осам милиона православних Копта није нова, али бруталност напада и обећана жестина одговора наговештава зле дане не само Египту већ и читавом ионако злехудом Блиском истоку. Сетимо се недавног крвавог обрачуна са хришћанима у Ираку.

Као неко ко је живео у Египту, морам да признам да припадници две вере у већини живе миран суживот, мада се Копти тихо али константно жале да су ускраћени, да им је лимитирана државна хијерархија.

Било је и повремених ерупција гнева. И сукоба. Када коптске жене приме ислам па пожеле да се врате својој цркви. Око земље. Око добијања дозвола да граде нове цркве. Свега, али не и овако страхотног напада.

Ко стоји иза? Египатски председник Хосни Мубарак је у ретком ТВ обраћању позвао на мир, обећао да ће „глава змије бити одсечена” и одмах указао на „прсте са стране”.

Подразумева се ка исламској држави Ирака, фундаменталистичкој групи под окриљем Ал Каиде која је у новембру запретила египатским Коптима. Истој која је прихватила одговорност за серију бомбашких акција, укључујући и крвави напад на католичку катедралу у Багдаду.

Некако ми се не чини да се овога пута ради о Ал Каиди. Она обично бира циљеве спектакуларније од релативно непознате александријске цркве. При томе не губим из вида да египатски мохабарат – тајна служба – помно прати не само Ирачане већ и све странце.

Пре бих рекао да је то дело неког локалног верског фанатика, можда и страних служби које би да дестабилизују Египат попут Либана, Ирака или Судана.

Египатске власти су можда у праву – можда и нису – када прстом одмах упиру на Ал Каиду. Опасност споља подразумева да кривице нема изнутра.

Тако и у домовини Осаме бин Ладена, Саудијској Арабији, где је забрањена свака богомоља сем џамије. Где хришћанке морају да буду покривене у складу са шеријатским кодовима облачења.

Зашто толерантност очекујемо само од Запада? Зашто се плашимо да критикујемо прогоне хришћана по арапском свету. Да прећутимо да се у многим исламским земљама прелазак у хришћанство кажњава смрћу?

Због нафте? Стратешких интереса? У страху да неко попут Хомеинија „одапне стрелице” на нове Салмане Руждије?

Често сам знао да станем на страну муслимана бранећи њихову веру и обичаје од неразумевања хришћанског Запада. Суочен сада са серијалом напада на хришћане питам се шта је са толерантношћу ислама, вере мира која пропагира разумевање са остала два „народа књиге” – Јеврејима и хришћанима?

Јасно је да је тешко спречити неког фанатика, које год да је вере. Али то не значи да не треба подсетити на миље у коме убица настаје.

Многи арапски мислиоци одмах ће узвратити да је савремени фундаментализам у суштини највише антиамериканизам, одговор новом империјализму који жели да сруши друге цивилизације.

Што је само делом тачно. Шта је са наставним програмима по Египту, Саудијској Арабији или Палестини који децу одмалена уче нетолеранцији према „неверницима”, хришћанима и Јеврејима? Шта је са ужареним проповедима мржње по џамијама петком? Шта са „фатвама” – верским мишљењима – разних имама који позивају на свети рат, џихад?

Од Авганистана до Јемена, од Ирана и Ирака до Египта насиље према 200 милиона хришћана се подстиче. И онда када то званичне власти не желе. Али не спречавају. Зашто их не заштите? Слобода вероисповести је једна од каријатида људских права.

Напад на Копте у Египту свакако не представља матрицу мишљења милионске масе фелахина дуж обала Нила који су сиромашни колико и њихови хришћански суседи. Али, напад је још једно упозорење о све опаснијим поделама арапског друштва. И када се ради о хришћанима, Курдима, Асирцима, Халдејцима, и када се ради о сунитима и шиитима.

Секташки, верски сукоби исказују озбиљну мањкавост арапског света да створи савремену државу и да се демократизује, као и неспособност већине да спречи болесно осветништво својих милитаната.

Пошто су оплакали мртве и успели да бес замене молитвом, египатски Копти данас славе Христово рођење. Чувари Исусовог гроба у Јерусалиму од своје хришћанске браће свакако очекују солидарност. Барем гласно изговорену осуду исламских фанатика који сваком нормалном вернику наносе бол.

Време је да Запад своје аутократске штићенике по Блиском истоку припита: зашто не спречите злостављање хришћана? Време је да се отворе очи. Није све у нафти. Нешто је, ваљда, и у Библији.

Бошко Јакшић

објављено: 06.01.2011. Политика

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Nije-sve-u-nafti-nesto-je-i-u-Bibliji.sr.html