Gorsko kare (1813.)

Gorsko kare
(1813. god.)
Knjigu piše cetinjski vladika,
a šilje je na ravne Njeguše,
na Njeguše guvernadur-Vuku,
tako Vuku pisaše vladika:
"Ustaj, đe si, prava slugo, Vuče,
uzmi s sobom vojske nekoliko,
s vojskom hajde Boki od Kotora,
pravo na drum nasprema Trojice.
te zatvori tvrdoga Kotora
i u Kotor valjatne Francuze,
zatvori im skele i drumove.
da Kotoru niko ne pristupa;
a ja idem sa Cetinja ravna
put Mainah i Budve bijele,
i sa sobom vodim Crnogorce
da od Budve osvojimo grada."
Kada Vuku sitna knjiga dođe,
viđe Vuče što vladika piše,
pa uskoči na noge viteške
i okroči dora debeloga,
uze s sobom vojske nekoliko.
sve Njeguše i Ćekliće listom.
pođe s vojskom put Boke Kotorske:
brzo pođe, a jošt brže dođe
među Kotor i među Trojicu,
te zatvori Kotora tvrdoga
i kotorske skele svekolike.
Teke Vuče Kotor zatvorio,
vladika se sa Cetinja krenu
i sa sobom uze Crnogorce,
brzo ide, pod Maine dođe,
baš nasprema Budve i Francuzah.
Kad primorci ono razumješe,
svi Primorci na noge skočiše,
hitro došli oni pod Maine,
pod Maine kod Petra vladike;
tu se vojske dvije smiješaše,
crnogorska i sa njom primorska.
Kad se vojska sva iskupi listom.
tad vladika na noge ustade,
pa ovako riječ progovara:
"Crnogorci, braćo, i Primorci,
kako bismo Budvu osvojili
i Francuze u nju zatvorili,
a da mnogo krvi ne prospemo
od nas, braćo, niti od Francuzah?
U to Petar Đurašković dođe,
vladici se poklonio divno,
pa vladici Petar besjedio:
"Ja znam dobro, mili gospodare,
kao ćemo Budvu osvojiti
i bez mnogo krvi ugrabiti:
koliko je u Budvi Francuzah,
toliko je našijeh pandurah
od Primorja i od tri općine;
no, vladiko, sitnu knjigu piši,
šilji knjigu Budvi nakraj mora,
u nju pozdrav' svakoga pandura,
piši njima da zametnu kavgu
sa Francuzom po Budvi bijeloj;
svi će tebe poslušat, vladiko;
a kad kavgu zametnu panduri,
lasno ćemo osvojiti Budvu."
Kada Petra razumje vladika,
jedanak je knjigu napravio,
na pandure knjigu opravio,
u knjizi ih milo pozdravio:
"Pozdravljam vas, od Budve panduri,
no počujte mene, sokolovi:
kako sjutra sjajna zora sine,
ustanite kako sokolovi
i po Budvi kavgu zametnite;
kako kavgu ja čujem u Budvi,
ja ću s vojskom brzo udariti,
osvojiti Budvu ukraj mora."
Kad panduri knjigu prihvatiše,
pa nju mi se hitro okupiše,
pa stadoše činit dogovore
kako će se pobiti s Francuzom:
nego veli Ivanović Vuče:
"O panduri, moja braćo draga,
vladika je doša pod Maine,
sa vladikom dvije banovine,
Crna Gora i Primorje ravno:
no da, braćo, složno ustanemo
n da tvrdu vjeru uhvatimo,
uhvatimo da se ne izdamo,
na Francuza složno udarimo:
udri, braćo, svaki na svojega,
ja ću prvi počet na jednoga!"
Tad panduri vjeru uhvatiše
da će složno zametnuti kavgu,
pa vladici knjigu otpisaše
da će kavgu zametnut u Budvu,
no da vojsku pred Budvu primakne
priđe svane i zora ograne.
Kad vladika odgovor primio
i vidio što panduri pišu, -
odgovor mu u svanuće dođe,
u ta doba okrenuo vojsku,
dovede je pred Budvu bijelu,
pa Velju je Vodu počinuo.
Kad ga viđe gospoda francuska,
poče bježat gradu u ogradu.
No da vidiš jada iznenada:
panduri im bježati ne daju,
nego na njih složno udariše!
Pušku pali Ivanović Vuče,
pali pušku na Kršćanovića,
divno Vuče njega pogodio,
živo mu je srce opalio;
drugu pali Pribilović Stanko,
ubi Stanko Frana kapetana;
dođe Ivo Zeče iz Pobora
i on ubi popa Matkovića;
tad panduri drugi poskočiše,
po Budvi se s njima pohvataše.
Kad vladika ču po Budvi kavgu,
tade vojsku put Budve pustio –
al' od Budve otvorena vrata;
u Budvu je ulazila vojska,
i po Budvi pohvata Francuze
i osvoji nakraj mora Budvu.
Kad vladika Budvu osvojio,
šilje knjige gubernator-Vuku:
"Poslušaj me, Vuko, moja slugo!
Ja sam evo osvojio Budvu,
sjutra ću se Grbljem okrenuti,
ka ću doći na Solila ravna,
na livadu šator ću raspeti;
nego sjutra udri na Trojicu,
uzmi s vojskom Trojicu forticu.
a kad uzmeš forticu Trojicu,
hajde mene u susretu, Vuče!"
Kako knjigu razumio Vuče,
kaza vojsci što vladika piše,
na Trojicu pušti dva plemena:
fisku čine mladi Crnogorci,
za bedem se rukama hvataju.
Gleda jadan bane đenerale
sa bedema od Kotora grada,
puca banu srce u prsima,
al' Trojici pomoći ne može;
kod njega je silni Kampanjole,
vrag mu ne da i srce junačko
mirovati u gradu Kotoru,
već on moli silna đenerala:
"Đenerale, mio gospodare,
daj ti meni do trista soldatah
da od muke izbavim Trojicu,
Crnogorce zajmim uz planinu."
Žao banu silna Kampanjola,
e je junak, kukala mu majka!
vidi bane đe će poginuti,
al' ga nikad odbit ne mogaše
da ne ide u pomoć Trojici,
već mu dade do trista soldatah;
Kampanjole pred njima otide.
Crnogorci njega ugledaše,
ostaviše forticu Trojicu,
Kampanjolu juriš učiniše
i na njega muški navališe.
Al' se vitez brani Kampanjole,
šudlje kolo s vojskom učinio,
siplje oganj put svakoje strane,
al' zafajdu - kolo u ćeskotu.
Crnogorci juriš učiniše,
prelomiše kolo na četvoro,
posjekoše stotinu Francuzah
i sokola bana Kampanjola,
one dvjesta u Kotor ugnaše;
pa se natrag opet povratiše,
na Trojicu juriš učiniše,
pohvataše pedeset soldatah,
i uzeše Trojicu forticu
i s Trojice topa tri četiri.
pa Trojicu ognjem opališe.
Kad Trojicu ognjem opališe,
tad se diže guvernadur Vuko
i sa n-ime dva hrabra plemena;
otidoše u susret vladici,
sretoše ga nasprema Solilah,
veselje mu čine iz pušakah.
To je bilo kad se je činilo,
mi velimo da se veselimo.