Otkopan grob srednjovekovnog viteza-gorostasa, legendarnog Nevena

Jahao je pod stegom belog nevena

Boduško brdo – selo Osečina

Živan J. Grujičić

Na podgorskoj planini Vlašić, podno južne padine zaseoka Boduši u selu Osečina, pre nekih pedesetak godina nehotično je prilikom kopanja rupe za pečenje kreča otkopan grob srednjovekovnog viteza i odmah vraćen u prvobitno stanje od strane zastrašenih seljana. Starci koji su se tu zatekli pomoliše se Gospodu, poprskaše grob Svetom vodicom, zatim oprezno skidoše ugljenisan hrastov poklopac sa masivnog kovčega okovanog zarđalim gvožđem i staše buljiti u ubojno oružje koje je bilo položeno na poprsje oklopa viteza-gorostasa, čije je lice skrivala posrebrena kaciga sa vidno ornamentisanim cvetom nevena.
Starci počeše mrmoljiti međusobno i saglasno se stadoše kleti da je to niko drugi do legendarni vitez Neven o kome se od davnina propoveda kako je izbavio narod Podgorja i Kolubarja od postradanja. Prepuni straha i zebnje da ne povuku prokletstvo, posavetovali su mlađe da o tom nehatnom grehu nikad ne progovore, ali da svugde i svagda govore o onome koji је jahao pod stegom belog nevena.

***

Vreme je neumitno teklo i spomenuti starci iz male Boduši (opština Osečina) odveć su odlepršali Bogu na istinu, ponevši sa sobom tajnu Nevenovog groba. Ondašnji mlađi, danaske starci oko čijih se skuta naveliko muvaju praunučići, možda bi nekako u svom sećanju i natumarali na to grobno mesto, ali ćute kao zaliveni i rado nude starostavno predanje koje sam kao dete slušao od svoje upokojene majke Radojke, rodom iz Boduša i od direktne loze čuvenih hajduka braće Nedića, izginulih u boju na Čokešini, kojoj u večni spomen i posvećujem ovu priču.

***

Na majčino kazivanje koje sam slušao kao dečak, koje mi u ovim pedesetim godinama izgleda kao daleka uspavanka koju donose povremeni udari vetra, podsetiše me starci, njeni Bodušani, govoreći mi da vitez Neven beše jedan od znamenitih vitezova svetoga kneza Lazara pre bitke na Kosovu.

Ono što pretekne...

Na nepunu godinu pred kosovsku pogibiju, kad su Lazarevi vitezovi i ratnici počeli pristizati iz stare Srbije u Mačvu (oblast od Beograda preko Valjeva do reke Drine) da potpomognu oružanu pobunu mačvanskih Srba na Madžare, pristigao je i sredovečni vitez Neven sa stotinak naoružanih konjanika. Neven je, po prethodnom dogovoru sa mačvanskim vojvodom Rađom, sa svojim odredom vojnika od palisada podigao vojnu postaju kraj starog Latinskog druma na planini Vlašić, sa čijih su visova njegovi ratnici danonoćno pratili kretanje Madžarskih trupa u severnim nizinama Tamnave i sprečavali svaki pokušaj njihovog prodora preko venca Vlašića u dolinu gornjeg toka Jadra, odnosno u Podgorinu i Kolubaru.
Nevenovim ratnicima, u čestim borbama sa Madžarima zdušno su pomagali srpski seljaci iz Boduša. Oni su ishranjivali vojnike i njihove konje i bili im od pomoći u svako doba dana i noći.
Po istovetnom kazivanju moje blaženo upokojene majke Radojke i staraca iz Boduša, posebno teške i dramatične borbe vođene su na Latinskom drumu Vlašića, u poznu jesen 1388. godine, u vreme kada je i sam knez Lazar pristigao sa vojskom pod utvrđeni grad Beograd koji su držali Ugarčići.
Vitez Neven, čije vrline i danas dostojanstveno ističe ovo narodno predanje, beše čovek velikog srca, dobrodušan, čestit, saosećajan u patnjama sa sirotinjom, ali i smeo ratnik koji nije zazirao od smrti na bojnom polju. Kako kažu, često se ovim rečima obraćao seljanima Boduša: „Prvo namirite decu, žene, starce i sebe, a što pretekne podelite na ravne časti našim vojnicima. Madžarsku sirotinju ne dirajte, jer’bo je i njima jad i čemer zalupao na vrata, kano i nama. Sa madžarskim soldatima, koji pale i žare sve što je serbsko, mi ćemo koplja lomiti. Svevišnji nek nam pomogne u ovim teškim iskušenjima, braćo Serboi“!

Uoči Svetoga Nikole

U danima najveće ofanzive koju su preduzeli srpski pobunjenici na Madžare, baš kada je knez Lazar slomio otpor Ugarčića u Beogradu i zauzeo to zmijsko leglo, i Madžari su na zapadu Mačve krenuli u kontraofanzivu, udarivši iz Posavine i Tamnave po snežini i salaukovini uoči Svetog Nikole ka planinskom vencu Vlašića, sa namerom da tu probiju obruč pobunjeničke vojske i satru sve živo u Podgorini i Kolubari, a potom uz Kolubaru i Savu produže na Beograd, ne znajući da je grad pao u srpske ruke.
Te snežne i studene decembarske večeri uoči Svetog Nikole, srpske izvidnice su u galopu dojahale iz doline Tamnave i o kontraofanzivi obavestili viteza Nevena, glavnokomandujućeg za pogranični severni front ka desnoj obali reke Save. Istočni deo planine Vlašić, odnosno desno krilo ka Valjevu držao je vojvoda Dragija od grada Vagana na Jadru. Zapadni deo, odnosno levo krilo, držao je vojvoda Rađ od Rađeva, dok je središnji i najteži deo držao vitez Neven sa preko tri hiljade ratnika, raspoređenih vencem od visa Razbojište u Pocerini do Jautinskog visa ponad Valjeva.
Čuvši vrevu, zveku ubojnog oružja i nebrojene poklike madžarskih soldata koji su grabili uz severne strmine planine Vlašić ka vencu na kome su bili položaji njegovih ratnika, vitez Neven zapovedi da se upale ogromne lomače od suve granja i oblica natopljenih katranom, koje su unapred bile pripremljene za takvu vrstu neprijateljske ofanzive, svestan da će taj čin izazvati veliku pogibiju neprijateljskih soldata, ali i spasti brojno srpsko stanovništvo Podgorja i Kolubarja.

Tajanstveni grm

Oko ponoći, kada je najveća gungula madžarskih pešaka i konjanika izbila uz severne padine na stari Latinski drum Vlašića, Neven podvikne na baliste da katapultima ubace u ognjene lomače burad sa sumporom i da katapulti biju bez prekida vatrenim kuglama po osionom dušmaninu.
Ta noć, kako kažu starci Boduša, bila je ognjena noć Svetog Nikole i viteza Nevena, kroz koju je odjekivao eho paklene bitke, krici užasa, potmuli tresci kugli iz katapulta i vatrenih strela koje su u rojevima siktale sa jedne i sa duge strane zakrvljenih vojski.
Tako je potrajalo do pred svanuće, kada se naglo umirilo sve. Snežna vejavica ubrzo je prepokrila to strahotno bojište, a istorija Ugarčića i Serboa izbrisala ga je i iz sećanja.
Na dan Svetog Nikole, u sam mrak, odred preživelih srpskih vojnika na uzdignutim nosilima odneo je teški hrastov kovčeg sa telom svog vojskovođe u krševe pustara podno male Boduša i pokopao ga na tajnovitom mestu za svagda.
Po legendi, na tom mestu je posle nikao grm nevena, a starci Boduša znaju da kažu: „Neven je tu negde… i čeka. Kako je ondaske spasao Podgorje i Kolubarje, spasiće ga opet… dabome, samo ne daj Bože da ponovo dođe do onakva belaja kao ondaske, sa Ugarčićima“.