Sotir Vukanov

Tajanstvena Srbija



Bojna sekira, mač i posude

Piše: Živan J. Grujičić

Bilo je to vreme strahotnih ratova, velikih podviga pojedinaca od kojih neki istovremeno i danas žive u legendi i u zapisima. Bilo je to i vreme kukavica, licemera, izdajnika, ali i onih koji su se bez griže savesti bogatili na ratnim poharama, što odvajkada važi za prokletstvo nad svim prokletstvima.

STRAŠNE SLIKE
Po legendi koja još uvek kola poput jesenje magle u narodu severozapadnih planina zemlje Srbije i koja se kao mnoge druge prepričava iz godine u godinu u gorštačkim pojatama oko ognjišta kad zaveju snegovi - Sotir beše iz siromašne porodice sebara koja je od postanja bivstvovala u istočnoj zavetrini podno visova malog i velikog Medvednika, dakle u oblasti nad kojom su nakon smrti srpskog kneza Časlava i Bodina ovladali Madžari. Otac mu je bio krupan i čestit čovek, drvodelja po zanatu, a majka domaćica, odvajkada tanana i lošeg zdravlja. Orijaški građen mladić, visok, muževnog preplanulog lica i duge zlataste kose, mišićav, širokih pleći i uskog struka, od malih nogu se bavio lovom na medvede, jelene i divlje svinje.
Za razliku od oca, bio je nemirne prirode i nije pokazivao interesovanje za kućevne poslove, mada je i te kako bio vezan za roditelje. Imao je tridesetak godina kada je nenadano horda romejskih (vizantijskih) razbojnika upala u njegovo selo, spalila ga, poharala i pobila sve zatečeno stanovništvo, i mlado i staro koje nije uspelo na brzinu da utekne. Sotir, koji se kao i uvek nalazio visoko u planinama u lovu na divlje svinje, pri povratku zatekao je sliku užasa od koje se nije mogao otarasiti do smrti svoje.
Te prohladne proletnje večeri, gorko jecajući sahranio je drage roditelje, opasao očev mač kojim se on nekada borio u vojnama srpskoga kralja Bodina na Madžare, uzjahao konja i odjahao preko planina i dolina ka gradu Rasu da se pridruži vojsci velikog župana Vukana. Po dolasku tamo Sotir se ubrzo imao prilike iskazati u veštini vojevanja, posebno teškim mačem gadarom i bojnom sekirom, čime se uvrstio u najelitnije ratnike Vukanove tokom teških i užasnih borbi protiv Skita i Romeja, pa mu se viteško ime paralelno spominje i u legendi i u jednom pisaniju Ane Komnine, Aleksijade, koja ovako beleži:
"Veliki župan Vukan – onaj je čovek koji je u više navrata napadao i moju zemlju Romeja (Vizantinaca), da bi 1094. godine bio poražen. Taj varvarin i Tribal (Vukan) važio je za najhrabrijeg Srbina koji nije prezao da udari ni na samog đavola. Nakon poraza Srbi su Vizantincima predali taoce koji će biti garancija da ih srpski župan neće više napadati, među kojima su bila i dva Vukanova sinovca, Uroša i Stevana Vukana, a uz njih i dvadeset najviših predstavnika srpske vlastele. Za svog života Vukan je još jednom napao Vizantiju i porazio njenu vojsku 1106. godine, da bi ponovo dao taoce radi učvršćivanja mira.
Vukanov uticaj u srpskim zemljama neprekidno je rastao, naročito posle smrti kralja Bodina oko 1101. godine, kad je u Duklji došlo do unutrašnjih nereda, u koje se Vukan umešao i po svom nahođenju počeo da postavlja dukljanske kraljeve. Tako je Raška (Rasa) od kraja XI veka postala najmoćnija srpska oblast i za nju se sve više vezivao pojam Srbije.Veliki župan Vukan držao je svu vlast u Dalmaciji (Srbiji) i beše vešt na rečima i na delu. Nakon drugog sunčevog obilaska od vremena poraza Skita, izašavši iz sopstvenih granica, pljačkao je susedne gradove i zemlje i domogavši se samoga Lipljana, zapali ga vatrom. Vizantijski car, saznavši za ovo, nije to više smatrao podnošljivim, nego sabravši potrebne snage on krene naprotiv Srba, ravno prema Lipljanu – to je mali gradić na obroncima Zigona koji deli Dalmaciju od naše zemlje – da se, ako mu pođe za rukom, suprostavi Vukanu i zametne žestok boj i, ako mu Bog dade pobedu, da ponovo zadobije Lipljan i sve ostalo i vrati u pređašnje stanje.
Vukan, saznavši za carev dolazak, krenu otuda i stiže u Zvečan; to je gradić u planinskoj oblasti pomenutog Zigona na granici između romejskih zemalja i Dalmacije. Nakon pregovora Vukan se sporazumeo s carem da će ponovo dati taoce kao potvrdu mira i vrati nazad vojsku, ne htevši izdati taoce kako je obećao. Tada car pozva sebi Jovana, sina sevastokratora i svog rođenog brata, i posla ga protiv onoga (Vukana) sa dovoljno silnije vojske. Ovaj pak (Jovan) bez ratnog iskustva, a kao mladić nestrpljivo željan bitke, ode, i prešavši reku kod Lipljana, pobode palisadu na obroncima Zigona upravo nasuprot Zvečanu.

NOĆNI POKOLJ
Kad glas o Vukanovom pohodu protiv Jovana poče da se širi, neki ga monah pretekne i javi Jovanu, uveravajući ga da neprijatelj stiže. No ovaj (Jovan) ga otera s gnevom udarivši ga čizmom u zadnjicu, nazivajući ga lažcem i varalicom što i zaslužuje izdajica; ali se u stvarnosti Jovan ubrzo uverio da je obavest od monaha bila tačna. Jer privukavši mu se noću, neki Vukanov vitez Sotir sa brojnim ratnicima vičnim maču i svakojakom boju, pobi mnoge romejske vojnike u šatorima, a dok je krv liptala potocima i glavudže se naših Romeja kotrljale kano lubenice, a ruke i noge letele u vis iskasapljene britkim mačevima, sekirama, noževima i bradvama, mnogi naši bezglavo bežeći nađoše smrt u talasima reke, koja je tekla dole. Oni koji su bili duhom pribraniji potraže Jovanov šator i, hrabro se boreći, jedva ga sačuvaše od onog Vukanovog Sotira.
Ovako, dakle, najveći deo romejske vojske pogibe; Vukan, pak, prikupivši svoje i prešavši Zigon, zaustavi se kod Zvečana. Nemogavši više izdržati, pošto je veći deo vojske izgubio, Jovan potraži put prema carskome gradu i pobeže. Na to se Vukan osmeli i, kako nije preostalo nikoga da mu se suprostavi, poče da pljačka susedne gradove i zemlje. I okolinu Skoplja potpuno opustoši, a delom i popali, Ali ne samo to, nego, zauzevši i utvrđeni grad Polog i stigavši do Vranja, uništi i opustoši sve i odvuče otuda mnogi plen u zlatu i marvi, pa se vrati u sopstvenu zemlju. No, onda ovoga (Vukana) napusti njegov najbolji vitez Sotir i ode kući ne ponevši nikakva plena svojoj dalekoj zemlji na sever, nakog čega započe propast i kraj za ovog (Vukana) vlastodršca zemlje Rase (Raške)“.
I legenda sa severozapada Srbije i ovaj zapis Ane Komnine, Aleksijade, u mnogo čemu se poistovećuju u opisu vojevanja slavnog viteza Sotira sa Medvednika severozapadne Srbije, ali je jedino legenda sačuvala korene njegove postojbine i grobni beleg njegovog večnog počivališta.