Ma, pušite

Ma, pušite

Ko o čemu, kurva o poštenju, vojnik o skraćenju, a ja o pušenju. Kada budete čitali ove redove, biće to prvi dan bezdimne Srbije, uživaćete u čistom vazduhu, a ako se ugušite u Pančevu i ako vam slučajno iskoče oči i plikovi po koži - biće vam objašnjeno da je to od posledica decenijskog duvanjenja.

Sledećih meseci samo treba slušati političare koji se hvale uspesima u sprečavanju pušenja i treba pažljivo čitati političarske novine koje donose reportaže sa antipušačkih „lica mesta“.

Majko mila, samo kad se dokopaju teme. Eto ti eksperata, hirurga, belih i crnih magova, blogovskih posustalica i mudrica: sve se to dalo u razradu teze da je pušenje jako škodljiva stvar. Ne znam samo kome to objašnjavaju. Nepušači to, belćim, znadu. A ja - pušačka, takoreći, majka - u svom podugom životu još nikada nisam sreo pušača koji je tvrdio da tutun nije štetan po zdravlje. O čemu se ovde radi? Da li smo mi pušači samoubice? Jok more. Jesmo li hazarderi? Neki jesu, neki nisu. Šta hoću da kažem?

Hoću da se amaterski bavim prirodnom naukom. Odmah da kažem: statistike neću mnogo uzimati u obzir, a to valjda niko ozbiljan i ne očekuje. Da vidimo. Pre sto godina duvančina nije bila toliko raširena među narodima. Pre bi se reklo da je bila marginalna pojava. Skupo, more, bilo. Malobrojni žmarili. I to ne preterano. Neki se snalazili pa sami sadili duvan i stradavali u puškaranju sa financima. Enviromnet, je li, bio mnogo čistiji nego danas. Ni Pančeva, ni izduvnih gasova. O zdravosti hrane da i ne govorim. I šta? Retko bi koji hadžija dobacio pedesetu. Imalo je, naravno, i onda osamdesetogodišnjaka, devedesetogodišnjaka i stogodišnjaka, ali retko. Isto kao i danas.

U međuvremenu uznapredovale medicina i higijena, ali i genetika. Pa da vidimo. Ljudski se vek, fakat, znatno produžio. I sada se - u proseku - svi mogu nadati da će poživeti sedamdesetak godina. U Jevropi, bogme, i svih osamdeset i kusur. Taj trend je izvesnom krugu optimista ulio nadu da bismo - samo ako li se okanemo duvančine - mogli živeti po sto-sto pedeset godina. Možda i zauvek. E, dame i gospodo, i ja lično verujem da postoji večni život, samo na drugom mestu, ako razumete šta hoću da kažem. Da sve ovo ne bi zvučalo isuviše mistično, opet ću se vratiti na teren nauke. Najnovija istraživanja iz genetike, verifikovana i prihvaćena i među našim vračima, nedvosmisleno kažu: kancer je posledica genetske predispozicije. Ja bih rekao - predestiniranosti. Zvuči mi razumno. Nemojmo u sve to mešati „kancerogene supstance“, jer ista ta nauka smatra da su, u manjoj ili većoj meri, sve kancerogene. Pušenje se nekako zgodno namestilo. A ja velim: ma, pušite.

Svetislav Basara